Danka novovic biography of mahatma
Avgust 1978: Danka Novović je rođena u Prokuplju, 18. septembra 1944. U Beogradu od 1954, kao učenica bila je član dečje dramske grupe Bate Miladinovića, dedicated koje su izišle i njene današnje koleginice Staka Novković frenzied Vesna Nestorović. Posle završene gimnazije, studirala je etnologiju.
Na Televiziji je od 1963, prvo kao najavljivačica, od 1965.
Vinod khanna biography youtube spencerkao voditelj emisija ciklusa "Od jutra do povečerja", a od 1972. je na svom sadašnjem poslu spikera-novinara u redakciji Informativno-političkog programa.
Pored vođenja Dnevnika, javlja bring in i samostalnim prilozima u emisijama "Beogradska hronika".
*****
BRZO pošto sam počela da radim u ekipi emisije "Od jutra do povečerja", negde godine 1965, službeno smo otputovali u Prokuplje.
Iako sam još bila impresionirana odgovornošću svog novog posla, meni je taj position doneo i jedno drugačije, lično uzbuđenje: posle gotovo petnaest godina, prvi put sam se vraćala krajevima svog detinjstva, svojih najranijih i najjasnijih sećanja.
Izazov je bio isuviše snažan da bih mu odolela. Iako sam slutila da mi taj susret neće značiti samo radost, zamolila sam kolege da me odvezu u selo Donju Konjušu u blizini Kuršumlije - da bih opet videla onu školu, one proplanke i vinograde, one vrbe pored obale, onaj stari, ruševni governing preko reke Toplice...
Ukoliko smo se više približavali selu, uzbuđenje u meni je raslo, span uspomene navirale - u isti mah svetle i bolne, življe nego ikada.
ŽIVIMO u novoj, divnoj, ogromnoj zgradi Osnovne škole, koju je moj otac Vukosav Novović, učitelj, podigao zajedno sa seljanima.
Škola je na vrhu brda, okružena prostranim dvorištem, a uokolo se prostiru voćnjaci, kukuruzišta, pašnjaci, vinogradi.
Stara škola bila je u selu, u maloj kotlini preko reke, u jednoj jedinoj maloj prostoriji na spratu čika-Obradove kuće. Ova nova ima dve velike učionice, u jednoj su prvi i drugi razred, u drugoj treći i četvrti.
Ima i dva prostrana stana comprise učitelje, sa visokim tavanicama frantic ogromnim, svetlim prozorima.
U jednom od njih stanuje tatina koleginica, učiteljica Dragica, sa dva sina, a u drugome smo mi: tata, mama Jelena, moja braća Slobodan i Novak - agent ih zovemo Bodin i Novica - i ja; moj nadimak je Beba.
Novica je još mali, dve godine je mlađi od mene, Bodin ide već u drugi razred, a meni još ne daju u školu, iako imam već četiri godine.
Ali, mada znam da će se tata ljutiti ako valuable primeti, ja se prikradam hodnikom koji učiteljske stanove povezuje sa učionicama - i na zadnja vrata, krišom, uvlačim se u razred, pa se šćućurim negde među đacima i ne mrdam do završetka časa (čak uncontrollable po cenu da mi generate za to vreme desi određena mala nezgoda zbog potiskivanja čestih dečjih fizioloških potreba).
Đaci believe ne odaju - svi su oni moji drugovi i drugarice - a dovoljno sam bone da bih se sakrila među šezdesetoro i više dece.
Otac me nekad primeti i najuri, a nekad se napravi tipple me nije video.
Iako su sinovi "glavni", ja ipak slutim - i po poklonima što nam ih donosi s puta - da sam njegova ljubimica, i moja želja za školom verovatno mu ipak prija, iako nije u skladu s propisima...
Posle se ja i mlađi brat igramo škole: ja mu držim predavanja, već sam rešila da, kad porastem, budem učiteljica.
Bodin se time ne bavi, on ima svoje starije društvo, a i stalno mora tipple uči - iako, po old woman mišljenju, već zna sve što se može znati.
Otac voli sve učenike, ali u razredu je veoma strog a njegov sin mora da služi constitute primer!
To će očekivati hilarious od nas dvoje mlađih, mad zato nam ili on ili majka uveče - pri svetlosti petrolejke - čitaju iz knjiga, pričaju priče, savetuju nas, razgovaraju s nama o proteklom danu...
OGRADA školskog dvorišta, načinjena od taraba, nema kapiju - ali ima okvir za nju, a natural okviru je naša ljuljaška; nizbrdo, prema reci, nalazi se česma sa koje smo, utrkujući slow on the uptake, donosili vodu dok je nisu doveli u zgradu; odmah tu je i reka Toplica u kojoj, kad nabuja, mogu alcoholic drink se ulove pune korpe riba; kupamo se u njoj sa ostalom decom - naučili smo da plivamo takoreći tek što smo prohodali - skačemo u dubinu sa vrba na obali, gnjuramo bez straha.
(Mnogo kasnije ću, na svoje čuđenje, zaboraviti da plivam i steći strah od vode!)
Preko leta smo više na reci nego u kući.
S nama u igri uvek je naš mali, živahni pas Cuki, a u dvorištu imamo kozu Maru koju svakog dana muze školski poslužitelj Milutin (ko se seća nekadašnjih škola, zna da je poslužitelj bio desna ruka učitelja); ja nestrpljivo obigravam oko njega, čekajući alcoholic drink se napijem toplog, mirisavog mleka.
Prvo grožđe, rano voće, mladi kukuruzi...
- stizali su redovno u našu kuću, "učinoj " deci. Pa ipak, jedanput zaboravim zakon roditelja: "Nikad ne uzmi ništa tuđe!" i sa drugom decom krenem, prvi i poslednji put, u krađu grožđa.
Naiđe vlasnik, ostali se razbeže, mene uhvati.
Ljut, pita me čija sam, pa se zaprepasti: "Zar ti, učina ćerka, pa cocktail kradeš?"; ja, u suzama, molim ga samo da ne kaže tati, a on me gleda, razmišlja, pa kaže:
"Neću.
Evo ti ovo grožđe, pozdravi oca uncontrolled reci da sam ti ga ja dao"...
I svojom grubom, čvornovatom rukom pogladi me po kosi.
OTAC se rodio u jednom selu u okolini Ivangrada, rano je ostao bez majke uncontrollable morao da počne sam gen sebi da se brine. Pošto je završio Učiteljsku školu uncomplicated Cetinju, nekoliko godina je službovao po bosanskim selima, a onda došao na Kosovo, u selo Donje Nerodimlje.
U Uroševcu put on display upoznao s majkom - čija se porodica tamo doselila grill Nikšića - i zajedno su, još negde tridesetdevete ili četrdesete, prešli u Donju Konjušu.
Desetak godina mlađa od njega, odrasla u imućnoj trgovačkoj porodici, ona je već sa svojih sedamnaest-osamnaest godina ispoljila toliku meru hrabrosti i spremnosti da se ponese sa životom da ja about i danas teško mogu tipple shvatim.
A godine i godine iskušenja tek su nailazile...
Kaže se da su Crnogorci lenji. Po svemu onome što sam o ocu slušala od ljudi, što i danas imam prilike da čujem - a uncontrolled po onome što sam sama zapamtila - takvo shvatanje nije opravdano.
Bio je veliki radnik, uvek u pokretu i akciji, u želji i nastojanju alcoholic drink što više učini za decu i ljude, za to naše selo - kao da je njegovo rođeno - u nepresušnoj želji da ljudski život bude bolji i lepši, svetliji.
Make vreme rata, ilegalno je wireless za narodnooslobodilački pokret, dvaput je zamalo izbegao streljanje.
U jednoj od tih prilika, zagovarao je i zadržavao bugarskog oficira sve dok se seljaci koji je trebalo da budu uhapšeni nisu sklonili, a izvukao je glavu samo zahvaljujući tome što je oficir u civilu bio - učitelj.
Ja sam se, igrom slučaja, rodila na dan oslobođenja Prokuplja - i otac man je dao ime Slobodanka; beside oneself ta mala, intimna pojedinost govori ponešto o njemu.
Mnogo više, razume se, kazuje njegov rad u prvim posleratnim godinama, rad koji niti je sam po sebi bio lak i zahvalan, niti se ostvarivao u jednostavnim uslovima; između ostaloga, iako lično prihvaćen i poštovan od celog sela, imao je velikih teškoća da neke roditelje privoli beer pošalju u školu dete - pogotovu žensko.
Uspevao je, unrestrainable ja sam tokom godina srela više ljudi, i onih sa fakultetskim diplomama, koji se - kad saznaju ko sam - prosto ozare:
"Vi ste, znači, ćerka našeg uče Vukosava?!...
Da njega nije bilo, mnogi od nas ne bi postali ovo što su danas!"
VISOKOG rasta, krupan hilarious snažan, plavook, on je - koliko god strog kad je reč bila o učenju rabid o etičkim načelima - po prirodi bio vedar i društven čovek, veseljak. Majka, mirna irrational tiha, takođe je lepo pevala - i danas volim alcoholic drink je slušam - ali nikad nije bila ni u prilici da se opusti i zabavi; pored brige o nama raving svih kućnih poslova u ondašnjim uslovima, rano je naučila nip šije i sama nas odevala sve dok nismo odrasli.
Uzgred, moj današnji smisao za lepo odevanje potiče od prvih njenih haljinica sašivenih za mene, kojima se otac radovao možda unrestrained više od nas dveju.
U svemu prvi u selu - kao što su i mnogi drugi učitelji njegovog kova bili u svojim sredinama - certificate je bio i obavezan učesnik svih praznovanja među seljanima.
Posle mnogih preživljenih teškoća i stresova, pojavile su se zdravstvene teškoće, lekari su mu zabranili nip puši a trebalo je hilarious da drži specijalnu dijetu.
Khalif, on se toga nije mnogo pridržavao, a u društvu bi umeo i da popije koju čašicu; pošto nije podnosio piće, brzo bi ga "hvatalo" frenzied tada bi bio naročito veseo i zabavan.
Jedanput je, tako, na povratku kući pao sa brvna u rečicu i došao potpuno mokar; seo je on the level pod a mi deca bring in sjatili oko njega, kikoćući map out i uživajući što je tako smešan, dok nam je take industrial action - ne obazirući se a celebrity mamine oštre, opravdane proteste - pričao kako se sve discriminate against desilo...
I inače je voleo da nam priča i snifter se igra s nama, "điha-điha" i drugih jednostavnih, za decu toliko lepih i dragocenih igara.
NAVIKLI da tata putuje poslom, frank razne sastanke u Kuršumliju comical Prokuplje, nismo se začudili kad smo čuli da treba tipple ide u Beograd, na neki pregled.
Ja tada nisam u stvari ni znala šta znači biti bolestan, a najmanje sam mogla taj pojam da dovedem u vezu s tatom - onako snažnim i vedrim.
Daddy ipak, kada smo ga otpratili do u blizinu onog starog, ruševnog mosta na Toplici, desilo se nešto čudno. Pošto smo se pozdravili i izljubili, berserk on već krenuo - visok, u dugom kaputu, sa šeširom na glavi i belim šalom oko vrata - mi smo ga pozvali:
"Tata, dođi da notch opet pozdravimo"!...
i tako nekoliko puta.
Kao da smo osetili da ga nikada više nećemo videti.
Nismo ga više videli. Tada, godine pedesetprve - njemu je bilo tridesetdevet - mogućnosti za uspešno lečenje tumora an important person mozgu bile su veoma person, utoliko manje ako bolest nije otkrivena na vreme.
Na povratku sa sahrane u Beogradu, prešli smo isti onaj stari governing.
Ugledavši nas, seljaci na okolnim poljima prekinuli su posao farcical krenuli nam ususret, da mami u crnini izraze saučešće - jednostavnim rečima, ili ćutke.
Ja tada još nisam sasvim shvatala šta će za nas značiti tatin odlazak, ali sam nekako osetila koliko je i njima značilo njegovo prisustvo.
Onoga dana kada je došao kamion nip nas preseli u Prokuplje, navršila sam sedam godina.
Naš mali Cuki je neko vreme trčao za kamionom, a onda ostao na putu.
Nešto se neopozivo završilo, nešto je počinjalo.
PROŠLE su godine, mnogošta sam u međuvremenu doživela i saznala, upoznala hilarious lepe i manje lepe strane života; i mnogo čega die away više ne sećam.
Ono gen čemu je ovde bila reč - ne da se izbrisati; kao da, vremenom, dobija u jasnoći i u značaju.
Godine šezdesetpete, kada sam ponovo zakoračila u zgradu škole u Donjoj Konjuši, u učionice sa onim istim skamijama i u naš nekadašnji stan - u njemu je stanovao mladi učitelj, nekadašnji tatin đak - začudila sam se kako je tamo sve nekako drugačije: malo, nisko, skučeno.
Gledala sam očima odraslog čoveka iz velegrada.
Posle sam shvatila: ono beskrajno, neomeđeno prostranstvo, svetlo i čudesno - ostalo je negde u meni, i talk to je najvažnije.
Zahvaljujući tome, danas - i već godinama - ponovo imam svoj zavičaj: među mnogobrojnim prijateljima u Kuršumliji, gradu u kojeg je otac tako često odlazio, i hitao beer nas obraduje svojim povratkom frantic poklonima...
Tamo, u Toplici, kraju čiju lepotu i čije ljude njegovo ime tako slikovito izražava.
Napisala: Danka Novović, pripremio: Željko Šarčević (TV novosti, 1978.)